bojno-polje-vera-ili-nevera1

BOJNO POLJE: VERA ILI NEVERA

Pitanje koje je oduvek bilo predmet najvećih polemika glasi: Da li postoji Bog? Spor je bio jednako aktuelan u prošlosti, kao i danas.

Epikurejci su ismevali stoike zbog njihovih teističkih ubeđenja. Skeptici su se rugali platonističkoj "ideji dobra" i aristotelovskom "nepokretnom pokretaču". U svakoj civilizaciji u kojoj je bilo vernika, postojao je i određen broj nevernika. Zato nikako ne možemo reći da je bilo teizam, bilo ateizam nekada u prošlosti bio opšte prihvaćen.

Spor je ponekad vođen mirno, a ponekad brutalno. Inkvizicija, stolovi za rastezanje, mačevi i meci korišćeni su kao sredstvo ubeđivanja. Porodica je proterivala one članove koji bi odlučili da drugačije veruju. Dok su jedni ratovali, sakatili i ubijali u ime vere, drugi su spokojno zevali između povremenih dimova iz lule tokom diskusije o ovom problemu. U jednoj kulturi se ubijanje nevernika ili vernika smatra velikim podvigom, dok se u drugoj ljudima zabranjuje da se bave religioznim pitanjima. Spor ide iz krajnosti u krajnost, od apatije do nasilja, od neobuzdanih strasti do pažljivog, proračunatog rezonovanja.

bojno-polje-vera-ili-nevera2Varijante teizma

Teizam je opšti pojam koji u sebi uključuje široki spektar podvrsta. Bukvalno prevedeno, ova reč znači "pobožnost", to jest verovanje u Boga. Ona je izvedena od grčke reči theos ili u prevodu Bog. U jednom rečniku se teizam definiše kao "verovanje u postojanje boga ili bogova".* Ako dalje potražimo značenje reči bog, čitamo: "biće ili objekat za koga se veruje da poseduje natprirodne atribute i moć, i koje od čoveka zahteva da ga obožava", a takođe "ličnost ili stvar od najveće važnosti". Ova definicija ima širok opseg značenja i tako povećava nejasnoće koje tako često prate značenje reči Bog. Neki savremeni mislioci su odustali od bilo kakve smislene diskusije oko te reči, baš zbog mnoštva značenja koja joj se pripisuju.

Možda se sve to može ilustrovati čuvenom pričom Entoni Flua (Anthony Flew): "Jednom prilikom su dva istraživača naišla na proplanak u džungli. Na proplanku je raslo mnoštvo cvetova i korova. Tada jedan od istraživača reče: "Ovo parče sigurno obrađuje ljudska ruka". Drugi je negirao: "Nema tu ni govora o čoveku". Tada razapeše šatore i sedoše da čekaju. Međutim, nijedan čovek se nije pojavljivao. Prvi istraživač reče: "Možda se radi o nevidljivom vrtlaru". Zato oni postaviše elektičnu žičanu ogradu. Unajmiše i pse tragače... Ali ništa nije sugerisalo na pojavu nekog "uljeza". Nikakav trzaj žice nije odao neko nevidljivo biće. Psi su ostali nemi sve vreme. Međutim, Vernik još uvek nije ubeđen: "Mora da se radi o nevidljivom, nedodirljivom vrtlaru, koji je neosetljiv na električnu struju, koji je nečujan i nema mirisa, vrtlaru koji tajno obilazi svoj voljeni vrt". Konačno, u očajanju, Skeptik će na to: "Ali šta je ostalo od tvoje prvobitne izjave? Po čemu se tvoj nevidljivi, nedodirljivi, nečujni i neuhvatljivi vrtlar razlikuje od imaginarnog vrtlara ili čak od nepostojanja ikakvog vrtlara?"

O vrtlaru – ili Bogu – ne može se ozbiljno diskutovati sve dok se ne složimo o kakvoj vrsti bića pokušavamo da diskutujemo.

Iako reč Bog ima mnoštvo značenja, većina ljudi još uvek smatra da ona označava neku ličnost ili silu koja egzistira na način koji se razlikuje od uobičajene ljudske egzistencije. Za teizam je opšte prihvaćeno da predstavlja verovanje u postojanje takve sile.

Pre nego što nastavimo sa daljim razmatranjem teizma, napravićemo pregled njegovih različitih tipova.

Politeizam. To je vrsta teizma koja potvrđuje postojanje više bogova. Ova božanstva mogu imati različite polove, statuse, autoritete i vrstu posla kojim su preokupirana. Broj bogova u nekom politeističkom sistemu može varirati od dva do beskonačnosti. Hinduizam, na primer, ima stotine bogova.

Henoteizam. Jednostavno rečeno, henoteizam se definiše kao geografski, etnički ili nacionalni monoteizam. Drugim rečima, neki narod ili grupa ljudi veruje u Boga koji vlada isključivo nad njima, u okviru granica njihove teritorije. Drugi bogovi postoje, ali vladaju nad drugim narodima. Dakle, ne negira se postojanje više bogova (politeizam), dok se naglasak stavlja na privrženost samo jednom. Za razliku od monoteizma, obožavani Bog nema univerzalnu vlast.

Monoteizam. Strogo govoreći, monoteizam se jednostavno odnosi na verovanje u jedno univerzalno božanstvo. Međutim, kad se zatraži opis tog božanstva, nude se radikalno različiti odgovori. Ono može biti lično ili bezlično, transcedentno* ili imanentno,* apstraktno ili konkretno, ograničeno ili neograničeno i tako dalje. Pojam monoteizam obično se vezuje za "zapadni" svet sa judeo hrišćanskom tradicijom, kao i za islam. No, monoteizam definisan na navedeni način ne odnosi se samo na ovu tradiciju. Postoji još religija koje su zadržale veru u jednog Boga. Pa čak i ljudi koji ne ispovedaju nikakvu posebnu religiju govore da veruju u jedno transcedentno, svemoguće Biće, nazvano Bog. U stvari, može se slobodno reći da većina ljudi u Evropi i Americi veruje ili u jednog Boga ili ne veruje ni u šta. Za većinu ljudi danas, politeizam i henoteizam predstavljaju prevaziđene opcije. Dakle, pod vernikom se obično podrazumeva čovek koji veruje u jednog Boga, a jedine preostale alternative su ateizam i agnosticizam.

bojno-polje-vera-ili-nevera3Ateizam i agnosticizam

Ateizam. Pod ateizmom se podrazumeva negiranje bilo koje forme teizma. Da bi neko bio ateista potrebno je da ne veruje u bilo kakvog Boga ili bogove.

Agnosticizam. Ovaj termin često se odnosi na nedostatak ubeđenosti u teizam. Tehnički posmatrano, agnosticizam predstavlja varijantu ateizma. Međutim, termin agnosticizam se retko upotrebljava kao sinonim ateizma. Agnostik pokušava da zauzme neutralnu poziciju, niti zastupa niti negira teizam. Ova reč se izvodi iz grčke reči agnosis, koja znači "bez znanja". Agnostik tvrdi da nema dovoljno znanja na osnovu koga bi mogao doneti razuman sud o teizmu. On radije odlaže odluku do vremena kada će na raspolaganju imati dovoljno podataka koji će mu omogućiti da potvrđuje ili negira postojanje jednog ili više bogova.

Mnogi vernici i ateisti smatraju da agnosticizam predstavlja intelektualno eskiviranje, pošto agnostici izbegavaju da donesu sud, pravdajući se da nema dovoljno podataka. Striktni teisti i ateisti govore da ima dovoljno podataka da se donese sud. Međutim, agnostici govore da je njihov stav pozitivan, jer ne žele da ikoga povrede svojim verovanjem ili neverovanjem. U našem sadašnjem društvu, u kome se netolerancija smatra najvećim zlom, agnosticizam izgleda predstavlja najatraktivniju opciju za mnoge ljude. Međutim, značajno je pitanje da li ovakav stav zadovoljava čovekove religiozne potrebe.

Istorijska situacija

Statistički izraženo, slobodno se može reći da bi se ogromna većina čovečanstva odlučila za neku vrstu teizma. Teizam toliko prožima ljudsku civilizaciju kroz sve periode istorije, tako da bismo čoveka mogli definisati kao homo religiosus. Pokazalo se da je čovek "nepopravljivo religiozan".

No, bez obzira na takvu religioznost ljudske rase i na brojnost teista, na praktičnom planu ovaj problem postaje mnogo kompleksniji. Uvek postoji razdor između čovekovog ispovedanja vere i njenog praktikovanja. Zato je ponekad potrebno praviti razliku između teoretskog i praktičnog teizma i ateizma.

Praktični ateizam

Praktični ateizam odnosi se na slučaj kada ljudi ispovedaju verovanje u neku vrstu božanstva, ali u svim praktičnim situacijama žive kao da nema nikakvog boga. Kad bi uzeli u obzir ovu praktičnu dimenziju, ukupni broj ateista u savremenom svetu bi drastično porastao.

U Sjedinjenim Državama izvršen je veliki broj anketa koje se odnose na teizam. Po nekim anketama pripadnost teizmu se penje do 98 posto. Skoro sve ankete pokazuju da ogromna većina Amerikanaca veruje u neku vrstu boga. Dalje analize, međutim, pokazuju da taj bog u koga ljudi veruju ima tako nejasno značenje da dovodi u pitanje verodostojnost anketa.

Na praktičnom planu, ogromna je razlika da li nečiji bog predstavlja nešto nejasno kao što je "viša sila" ili se radi o božanstvu sa imenom, istorijskom podlogom i moralnim imperativima. Jedna je stvar slagati se sa postojanjem "nepoznatog" boga koji nema nikakvih zahteva za ljudski život. Sasvim je nešto drugo potvrditi postojanje Boga koji polaže apsolutno pravo na čovekov život i vodi računa o njegovim delima i mislima.

bojno-polje-vera-ili-nevera4Moderni teoretski ateizam

Ateizam kao intelektualna opcija je došao do izražaja u osamnaestom veku, kada je u Evropi zavladala tzv. vreme Prosvetiteljstva. Ovaj pokret se pojavio u Engleskoj i prešao na Francusku, a potom i na Nemačku, gde je dostigao svoj najveći procvat. Prosvetiteljstvo se opisuje kao vreme u kome su se oslobodile sve sile skepticizma protiv klasične hrišćanske teologije. Ovakav opis, međutim, predstavlja pojednostavljenje i karikaturu tog perioda. Prosvećenost je izazvala intenzivan pokret intelektualnih rasprava koje su dovele u pitanje mnoge od pretpostavki prethodnih generacija. Zapravo, ovaj pokret se doticao svake oblasti intelektualnih aktivnosti.

Jedna grupa mislilaca u okviru pokreta Prosvetiteljstvo odala se žestokoj kritici religije. Ovu grupu predstavljaju francuski "enciklopedisti", tako nazvani pošto su sastavili ogromnu enciklopediju tadašnjeg ljudskog znanja. Ernst Kasirer (Ernst Cassirer) govori da francuski enciklopedizam "objavljuje otvoreni rat religiji, njenim dogmama o vrednosti i istini". On optužuje religiju tvrdeći da ona predstavlja večnu kočnicu intelektualnog progresa i da je "nesposobna da pronađe istinsku moralnost, socijalni i politički poredak".* Po mišljenju enciklopedista, čovek može biti prosvećen samo kada se oslobodi hipoteze o Bogu, otvarajući tako put ka slobodnom inelektualnom progresu. Možda dva glavna zastupnika francuskih enciklopedista predstavljaju Pol Holbah (Paul Henry Thiery d'Holbach sebe je nazvao "ličnim Božjim neprijateljem") i Deni Didro (Denis Diderot). Oba ova mislioca su prišla ateizmu iz perspektive prirodnih nauka.

Holbah se revnosno borio protiv prethodnih racionalističkih teorija koje su pojam Boga vezivale za neko urođeno znanje. On je tvrdio da predstava o Bogu nije urođena i da široko rašireno verovanje u Boga među masama ne predstavlja nikakav dokaz Božjeg postojanja. Holbah je govorio da "sveopšte prihvatanje Božjeg postojanja može da znači samo univerzalni strah pred prirodnim nepogodama, udružen sa nepoznavanjem prirodnih zakona".* U ovoj kritici hipoteze o Bogu uočljivo je Holbahovo uvođenje psihološkog objašnjenja kao mogućeg opravdanja sveopšteg verovanja u Boga. Ljudski strah pred nepoznatim tera čoveka da pretpostavi da postoji Bog. Holbah dolazi do zaključka da sa eksplozijom znanja u oblasti prirodnih nauka čovek postaje slobodan od tiranije nepoznatog.

Deni Didro je delio sa Holbahom neskriveni optimizam u sposobnost prirodnih nauka da pruže temelje socijalnog, političkog i moralnog poretka bez oslanjanja na hipotezu o Bogu. Bog više nije potreban za objašnjenje prirodnog ili moralnog poretka. U stvari, hipoteza o Bogu je služila samo kao kočnica i barijera za razumevanje stvari. I Holbah i Didro su prihvatili teoriju spontanog nastanka sveta, dok su hipotezu o Bogu proglasili za "naučno beskorisnu". Za Enciklopediste je ideja o Bogu bila i nepotrebna i nepoželjna. Nastanak čoveka i sveta se, po njima, može adekvatno objasniti i bez Božije sile. Prema tome, zatvoreni svemir je nastao bez neke intervencije izvana.

Mada je razvoj Prosvetiteljstva u Nemačkoj ostavio svoj znak kritike hrišćanstva, on nije bio tako neprijateljski nastrojen prema teizmu kao što su bili francuski enciklopedisti. Gothold Lesing i Johan Herder su nastojali da otkrivenje svedu na razum, a natprirodno na prirodno. Opet se čuo poziv na "intelektualnu zrelost" i "oslobođenje od zavisnosti od detinjih fantazija o natprirodnom".

Prosvetiteljstvo u Nemačkoj dostiglo je svoj zenit u monumentalnom delu Imanuela Kanta. Kant nije bio protivnik teizma, već je preduzeo ozbiljan napad na klasične argumente o postojanju Boga. On sam se opredelio za "funkcionalni teizam", opravdavajući postojanje Boga moralnim osnovama. Uprkos svoje teističke pozicije, Kant je postavio temelje budućeg negiranja ideje o Bogu. U svojoj kritici tradicionalnih argumenata za postojanje Boga, Kant je negirao sposobnost da se intelektualno pređe sa oblasti ljudskog iskustva na duhovni svet Boga. Pošto se Bog nalazi izvan domašaja naučnih ispitivanja, On ostaje nesaznatljiv i nedokaziv. Ideja o Bogu mora se prihvatiti iz praktičnih razloga, ali se nikad ne može verifikovati kao stvarnost. Kant se zalagao za praktične temelje, govoreći: "Mi moramo živeti kao da Bog postoji." Bog je neophodan radi osiguranja smislene etike.

Isključivo Kantovu ideju o praktičnoj i funkcionalnoj potrebi teizma odbacili su kasniji mislioci. Ako je znanje ograničeno na vidljivi svet, onda nema potrebe za znanjem o onome što je izvan tog sveta. Ateizam koji se ispoljio u delima mislilaca 19-og veka nije video potrebu za nekim spiritualnim bićem koje bi osmišljavalo vidljivi svet. Vodeći ateisti devetnaestog veka trudili su se da pronađu smisao postojanja u granicama vidljivog sveta (Marks, Frojd) ili da odbace tezu o postojanju smisla uopšte (Niče). Ateisti 20-og veka su svim silama sledili isti pravac, ograničavajući spoznaju na vidljivi svet. I u egzistencijalističkoj i u analitičkoj filosofiji su praktično potpuno zanemarivani metafizički zahtevi. Teizam se opet smatra nedokazivim i nepotrebnim.

Ostaje činjenica da je vera u Boga sastavni deo savremene civilizacije. Bez obzira da li su osnove savremenog teizma teoretski validne i odbranjive ili ne, prisutnost teizma je činjenica. Zato se na početku 21-og veka nastavlja debata između teista i ateista. Zašto? Zašto nema više slaganja oko tog vitalnog problema? Kako mogu tako briljantni mislioci i kompetentni autoriteti doći do tako različitih pozicija? O tome će biti reči u sledećem tekstu.

iz knjige:

R.C. Sproul, "Ako postoji Bog, zašto postoje ateisti?"
(preveo Branko Petrović)
 

Broj posetilaca

Danas123
Juče887
Ovog meseca11805
Ukupno2239847

Currently are 60 guests and no members online


VCNT - Visitorcounter