kako se zivotinje same lece 1a

KAKO ŽIVOTINJE KORISTE PRIRODNE LEKOVE

Da bi se izlečile od različitih bolesti, životinje svih kontinenata posežu za različitim biljkama. Čak jedu ugalj i zemlju. Kako one poznaju prirodne lekove?

 

* * *

 

Brišući povremeno znoj sa čela, žena iz plemena Tongve [oko jezera Tanganjika u Tanzaniji] drobi nekoliko listova i izdanaka sa drveta mujonso ili "gorkog lista". Zatim ih potapa u činiju punu hladne vode. Žena zatvara oči i mršti se jer poznaje ukus napitka koji mora da popije; zato prstima štipa nos i guta gorki eliksir, verujući da će je ovaj lek osloboditi od bolova u crevima koje trpi već danima.

kako se zivotinje same lece 2

Vernonia amygdalina
Foto: Scamperdale / www.flickr.com

Nedaleko odatle, u tanzanijskom nacionalnom parku Planine Mahale, letargična šimpanza, koja pati od dijareje i mučnine, polako otkida izdanke omanjeg drveta pod imenom Vernonia amygdalina. Ona zubima otkida koru i lišće mladice i počinje da žvaće sočnu srčiku. Potom ispljune većinu vlakana, a sok guta. U sledećih sat i po vremena ona će na ovaj način sažvakati još nekoliko izdanaka.

I žena i majmunica oporaviće se u roku od 24 sata, i nastaviti sa normalnim životom. Obe pate od posledica parazitske infekcije creva. Isto tako, ukoliko to već niste pretpostavili, obe su upotrebile delove istog drveta.

Upotreba biljnih lekova doživela je pravu renesansu u industrijalizovanim nacijama. Povratak lečenju biljem predstavlja izazov savremenom farmakološkom tržištu, pri čemu istovremeno privlači pažnju naučnika iz brojnih oblasti. Umorni, možda, od skupih i izrazito sintetičkih lekova, tragamo za tradicionalnim isceliteljima u dalekim krajevima ne bi li nas oni upoznali sa svojim oprobanim metodama lečenja. Većina ljudi u svetu, zapravo, još uvek osnovnu brigu o svom zdravlju temelji na tradicionalnim lekovima. Drugi veruju da bi trebalo da idemo pravo u džunglu i otkrijemo koje zelene lekove žvaću životinje. Konačno, nije li moguće da su ljudi naučili da se leče gledajući svoje divlje susede? "Vrlo je verovatno da životinje imaju šta da nas nauče o upotrebi biljaka u lečenju", kaže primatolog Majkl Hafman (Huffman) sa Univerziteta u Kjotu, u Japanu. Štaviše, ovakvo shvatanje nipošto nije usamljeno. Naime, čitavo novo polje istraživanja, zvano farmakognozija, razvilo se u poslednjih par decenija kao rezultat mnoštva raznovrsnih studija o životinjskoj upotrebi lekovitih sredstava. Bihejvioristi koji izučavaju životinje, ekolozi, farmakolozi, antropolozi, geohemičari i parazotolozi doprineli su ovoj višedimenzionalnoj disciplini.

Hafman je jedan od pionira farmakognozije, koji je 1987. godine primetio da jedna životinja – ranije pomenuta šimpanza – pokušava sebe da izleči. Zainteresovan brzim oporavkom šimpanze i željan da sazna od čega je bolovala, Hafman je analizirao šimpanzin izmet i otkrio da je najverovatniji uzrok njenih tegoba parazit Oesophagostomum stephanostomum. Štaviše, ustanovio je da se količina ovih crva u izmetu jedne druge ženke šimpanze smanjila 20 sati nakon što je jela gorku srčiku drveta vernonije. Ovo ga je pokrenulo da sarađuje sa istraživačima iz Japana, Kanade, Francuske i Britanije da bi ustanovio šta u ovoj biljci može da uništi crve.

Hafman i njegove kolege otkrile su nešto značajno: u srčiki su izolovali potpuno novu klasu jedinjenja. Za jedno od njih, vernoniosid B1, ustanovilo se da poseduje antiparazitska, antitumorska i antibakterijska svojstva. Osim toga, listovi sadrže velik udeo poznate klase otrovnih jedinjenja koja nalazimo i u vrlo malim količinama srčike. Iako su ove supstance štetne za parazite, one su otrovne i za šimpanze. Zamiljivo je utvrditi da je poznato preko 25 načina medicinske upotrebe biljke Vernonia amygdalina kod stanovnika podsaharske Afrike; polovina od tih upotreba odnose se na uklanjanje crevnih tegoba i parazita. Ljudi su naučili da koriste srčiku, listove i koren, verovatno zato što je, putem uzgoja, iz vernonije koja se uzgaja u bašti selektivno uklonjeno više otrovnih komponenata.

Jedan list dnevno čuva zdravlje

Većina nas se verovatno u nekom trenutku u životu suočila sa gorkim ukusom lekova. Kao da smo uvereni da je lek utoliko efikasniji što je gorči. Zamislite, međutim, da progutate ceo veliki list pokriven kratkim, oštrim dlačicama. Da li se mrštite pri pomisli na to? Majmuni primati to obično ne čine dok gutaju listove nekih pripadnica 13 porodica biljaka iz ekvatorijalne Afrike. Godine 1972. antropolog sa Harvarda Rengam (Wrangham) počeo je da ispituje neobični način na koji u Tanzaniji gutaju listove.

kako se zivotinje same lece 3
Aspilia foliacea
Foto: João Medeiros / commons.wikimedia.org

Ovakvo jedenje listova zabeleženo je u Nacionalnom parku-šumi Gombe, gde su šimpanze uzele biljke iz roda Aspilia, što je ogranak porodice suncokreta. Prema Rengamu, one su se dale u potragu za biljkama odmah posle svitanja. Kada su pronašle dovoljno listova, šimpanze su krenule da otkidaju i jedu list po list, mnogo sporije nego kad jedu drugo lišće i voće. Hafman u svojoj studiji o vernoniji kaže: "Zaista je zanimljivo ovo videti i uočiti celokupnu razliku u odnosu na situaciju kada životinja uzme pregršt listova i sve ih sažvaće u nekoliko zalogaja." Ovde su majmuni savijali listove, pažljivo izbegavajući da ih žvaću, zatim njima oblagali usta, a onda ih gutali. Čak i onda kada je u blizini bilo ukusnog i zrelog voća u izobilju, šimpanze bi i tada tražile ovo lišće. Još više zbunjuje činjenica da su potom lišće izbacivale potpuno celo i nesvareno.

Zašto bi se životinje mučile gutajući listove roda Aspilia? Konačno, teško ih je gutati, dok istovremeno ima i druge hrane koja je uobičajeno dostupna, a napor koji iziskuje traganje za ovim listovima zahteva vreme i energiju koju ne može da opravda puko traganje za hranom. Naučnici imaju nekoliko razloga da smatraju kako šimpanze koriste ovu biljku zbog njenih lekovitih svojstava. Pre svega, šimpanze pojačano koriste ove liste tokom sezone kiša, kada je više larvi parazita, što povećava i rizik od zaraze. Drugo, životinje ove listove ne koriste kao hranu, s obzirom na to da ih ne svare u crevima. Treće, listovi nisu uobičajeni deo ishrane šimpanzi. Četvrto, iako nije izvesno da li zdrave jedinke ikada posežu za ovim listovima, zaražene životinje često su viđene kako gutaju listove aspilije. Ujedno, ne zaboravimo da pomenemo da šimpanze nisu jedine životinje koje posežu za ovim listovima: koriste ih i ljudi u Africi, i to ne samo listove, nego i druge delove biljke, za različite bolesti poput lumbaga, išijasa, skorbuta, malarije i reume.

Stručnjaci sada tragaju za odgovorom na jedno krupnije pitanje: putem kog mehanizma gutanje listova deluje protiv parazita? Jedna je analiza pokazala da listovi aspilije sadrže svetlocrveno ulje poznato kao tiarubrin A, za koji je klinički dokazano da ubija parazite, viruse, gljivice i bakterije. Međutim, nijedan drugi pokušaj da se tiarubrin A nađe u listovima aspilije ili bilo koje druge vrste biljaka nije naišao na uspeh. Hafman ne sumnja da gutanje listova deluje lekovito. Njegova teorija o izbacivanju crva odnosi se na dlakavosti listova. Hafman je otkrio da se živi crvi u izmetu šimpanze zakače za dlačice na površini lista kao na čičak traku. On pretpostavlja da se crvi možda zakače za listove ili ih nešto namami da se zakače između dlačica tokom varenja, posle čega kreću na "magičnu vožnju letećim tepihom" kroz organe za varenje, da bi na kraju bili izbačeni napolje. Moguće je da hemikalije u biljci smanjuju sposobnost parazita da se zakače za creva, što olakšava njihovo uklanjanje pomoću listova. istraživači još nisu sigurni kako gutanje listova pomaže zdravlju šimpanzi, ali je ova pretpostavka u tolikoj meri rasplamsala zanimanje naučne zajednice da na odgovore neće biti potrebno dugo čekati.

kako se zivotinje same lece 4a
Rubia cordifolia
Foto: Vinayaraj / commons.wikimedia.org

Stručnjaci su do sada zabeležili 30 vrsta biljaka čiji dlakavi listovi cele gutaju ne samo šimpanze (Pan troglodytes), nego i patuljasti ili bonobo majmuni (Pan paniscus) i gorile iz istočne nizije (Gorilla gorilla graueri). Ovi primati, svakako, svoje šumske lekove dele sa Homo sapiensom. Kada se razbole, ljudi i čovekoliki majmuni posežu za listovima nekoliko biljaka iz rodova Rubia, Aneilema, Lippia i Ficus, pored nekih drugi biljaka sa hrapavim listovima u podsaharskoj Africi. Dok čovekoliki majmuni gutaju cele listove i možda njihovu površinu koriste da pomognu sebi, ljudi tako ne čine.

Rubia cordifolia je antiparazitska biljka koju stanovnici Ugande koriste za bolove u želucu. Ljudi u ovoj zemlji se tradicionalno oslanjaju i na biljku Aneilema aequinoctiale za groznicu, bol u uhu i zaustavljanje krvarenja.

kako se zivotinje same lece 6
Ficus exasperata
Foto: Vinayaraj / commons.wikimedia.org

Kao što je Hafman utvrdio kako se koristi aspilija, Rengam je utvrdio da šimpanze gutaju cele listove ove dve biljke kada pate od parazita. Afrikanci koriste biljku Lippia plicata za jaku dizenteriju i malariju.

U Tanzaniji, Ficus exasperata omiljeni je lek za one koji pate od čira.

Iako životinje i ljudi koriste za lečenje obično iste vrste ali različite delove iste biljke, još uvek ne znamo da li time reaguju na istovetne simptome.

Terapija ugljem i voće koje leči sve

Krznasti stanovnici džunge imaju i drugih problema osim parazita i mikroba. Neke od najkorisnijih biljaka sadrže više ili manje otrovne supstance koje nazivamo sekundarnim komponentama. Ove komponente nisu biljci potrebne za osnovni metabolizam; smatra se da se ona njima brani od gladnih biljojeda. Crveni majmuni kolobusi (Procolobus pennantii kirkii) na tanzanijskom ostrvu Zanzibar moraju razviti toleranciju na ovakve supstance jer vole lišće egzotičnog indijskog badema i mangovog drveta. Ova stabla su česta u habitatu ovih majmuna, a bogata su proteinima. Ipak, u njima ima i mnogo sastojaka zvanih fenoli, koji ometaju varenje.

Šta majmuni jedu da onemoguće toksičnost listova koje koriste u ishrani? Grizu brikete uglja. Između 1991. i 1996. godine, antropolog Tomas Strusejker (Struhsaker) sa Univerziteta Djuk proučavao je zanimljivu ishranu tanzanijskog crvenog kolobusa. On je primetio da ove životinje jedu komadiće sa ugljenisanih debla, panjeva i grana, kao i, u ljudskim naseljima, iz peći u blizini ljudi. "Oni zaista tragaju za ugljem", on se priseća. "Veći majmuni pokušavaju da otmu ugalj onim manjim. Silaze sa drveća da se dočepaju komada većih nego što im treba, i odnose ih koristeći obe ruke." Kasnija analiza njegovog kolege hemičara Dejvida Kunija (Cooney), sa Univerziteta u Vajomingu, pokazala je da ugalj uzet sa mesta gde je ovakvo ponašanje primećeno ima veliku moć upijanja fenola. To znači da se otrovni fenoli vezuju za ugalj, dok proteine, koji su značajni za rast tela i sisteme obnavljanja tkiva, digestivni trakt može slobodno absorbovati. Zanimljivo je da su natalitet i gustina naseobina crvenog kolobusa značajno viši tamo gde ima uglja i stabala badema i manga nego tamo gde ih nema. Dok je jedenje uglja relativno retko, dotle je geofagija, ili jedenje zemlje, široko rasprostranjena među mnogim primatima. Glina i ugalj imaju veliku moć upijanja što omogućuje da se poništi uticaj otrovnih komponenti u želucu. Širom sveta, i ljudi koriste ugalj da dezaktiviraju otrovne supstance i spreče crevne infekcije.

kako se zivotinje same lece 7a
Aframomum angustifolium
Foto: Jawleyford / commons.wikimedia.org

Slatki crveni plodovi biljke Aframomum angustifolium koje vole planinske gorile (Gorilla gorilla beringei) jugozapadne Ugande nisu ni izbliza neprijatni u ustima kao što je to ugalj ili dlakavi listovi ; ovi plodovi ne sadrže otrovne sekundarne komponente. Međutim, prema biologu Džonu Beriju sa Univerziteta Kornel, antimikropska svojstva ovog voća zapravo predstavljaju opasnost za varenje jer ugrožavaju normalnu, zdravu populaciju mikroorganizama u gorilinim crevima. Kad gorila pojede plod divljeg đumbira, antibakterijske komponente ove biljke mogu da privremeno suzbiju mikrobe, ali i poremete varenje gorile ukoliko nije navikla na ovu biljku. Postoje dokazi da mikroflora creva gorile postaje otporna na biološki aktivne komponente biljke u oblastima gde se njome uobičajeno hrane, što predstavlja adaptaciju.

Eliksiri za ptice

Druga životinja koja se verovatno bori protiv otrova pomoću bakterija je hoacin (Opisthocomus hoazin), ptica sa severa Južne Amerike. Način na koji hoacin vari hranu više podseća na kravu nego na kukavicu, koja mu je najbliža rođaka. Kod većine ptica, voljka je organ za varenje u koji se skladišti hrana, a uobičajena pričja hrana poput semenki i insekata se drobi. Pošto je hoacin folivoran, tj. jede lišće, on koristi naročite bakterije u voljci da usitni lisnati materijal koji je težak za varenje. Ovo nas podseća na kravlji želudac, koji se sastoji od više odeljaka u kojima se odvija bakterijska fermentacija hrane. Istraživanja pokazuju da bakterije iz ptičjih creva ujedno neutrališu otrovne sekundarne komponente iz biljaka koje jedu. Naučnici spekulišu da hoacinu takva mikroflora odgovara na još jedan značajan način: bakterije mogu da preuzmu toksine za kasniju upotrebu protiv stranih mikroba. Zaista, u pticama ima iznenađujuće malo štetnih bakterija ili drugih mikroorganizama koji dovode do bolesti.

kako se zivotinje same lece 8
Opisthocomus hoazin
Foto: Carine06 / www.flickr.com

Za razliku od hoacina, evropski čvorak (Sturnus vulgaris) izložen je mnogim patogenim činiocima i parazitima. Studije biologa Lerija Klarka pokazuju da ove ptice oblažu svoja gnezda odabranom svežom vegetacijom, i tako štite sebe od mnogih mogućih infekcija. Primera radi, divlja šargarepa (Dauscus carota) uništava kokošije vaši u gnezdu čvorka, premda nije poznato kako se tačno odvija ova pojava. Šargarepa sadrži steroid beta-sitosterol, jedinjenje koje odbija vaši i sprečava ih da polože jaja. Ovo jedinjenje nalazimo i u listovima drveta nima (neem, Azadirachta indica), čije delove domaći vrapci koriste za izgradnju gnezda, a koje neki Indijci koriste za odbijanje krpelja. Neki drugi sastojci ove biljke mogu da ometaju ishranu vašiju ili odlože njihov razvoj i razmnožavanje u gnezdu. Kako čvorci umeju da izaberu antiparazitske biljke poput divlje šargarepe – ostaje velika tajna.

Trljanje krzna

Početkom 90-tih godina XX veka, Meri Bejker (Baker), antropolog Kalifornijskog univerziteta u Riversajdu (Riverside), proučavala je hipotezu o autoterapiji kod belolikih kapucina (Cebus capucinus). Na jugoistočnom rubu poluostrva Nikoja (Nicoya) u Kostariki, posmatrala je kako majmuni otvaraju plodove nekih vrsta biljaka porodice citrus, i utrljavaju u krzno pulpu i sok. Takođe su kidali izdanke vrste Clematis dioica, listove bibera vrste Piper marginatum i čaške sa semenom vrste Sloanea terniflora. Ove biljke neprijatnog ukusa mešali su sa pljuvačkom i snažno ih utrljavali u krzno. Zašto? Lokalno stanovništvo koristi ova tri roda – Citrus, Clematis i Piper – da tretiraju kožne nadražaje ili odbijaju insekte. Naime, ove biljke sadrže sekundarne komponente koje leče kožu i odbijaju insekte. Bejker je isto tako primetio da utrljavanje u krzno postaje češće sa porastom vlažnosti i temperature tokom kišne sezone. Moguće je da ovo proističe iz proporcionalnog porasta opasnosti od bakterijskih i gljivičnih infekcija.

Kapucini nisu jedini sisari koji se ovako ponašaju: i medvedi utljavaju biljke u krzno. Umesto da idu u najbližu prodavnicu kozmetike, čini se da su razvili domaći tretman lica protiv insekata na temelju "autentičnih šumskih biljaka". Neobjavljeni dokazi govore da severnoamerički mrki medvedi (Ursus arctos) grizu koren vrste Ligusticum porteri ili "medveđeg korena", praveći od biljke i pljuvačke pastu koju utrljavaju u lice. Prema folkloru Indijanaca plemena Navaho sa američkog Jugozapada, medved je svojim primerom ukazao plemenu na koren iz porodice šargarepa za lečenje bolova u želucu i infekcija. Ligusticum porteri sadrži kumarine – mirisna organska jedinjenja – koja odbijaju insekte kada se primene lokalno. Zanimljivo je da životinje trljaju jedna drugoj krzno da bi razvile međusobne veze i utvrdile grupni miris.

Lekovi za reproduktivne organe

Životinje su pronašle mnoštvo načina za kontrolu reprodukcije, a naučnici veruju da su nedavna otkrića samo vrh ledenog brega. Prema Holi Dablin (Holly Dublin), naučnici Svetskog fonda za zaštitu divljih životinja (World Wildlife Fund), afrički slonovi (Loxodonta africana) tragaju za određenom vrstom drveta, možda zato da proizvedu trudove. Dablin je pratila trudnu slonicu u Istočnoj Africi preko godinu dana, i uočila da je slonica pratila strogo ujednačenu ishranu sve do kraja gestacije, kada je u jednom danu prešla 27 kilometara – mnogo više od uobičajenih tri – i jela lišće i koru drveta iz porodice Boraginaceae! Četiri dana kasnije rodila je zdravo mladunče. Dablin je otkrila da žene u Keniji kuvaju čaj od lišća ovog drveta da pokrenu trudove. Ona veruje da ovo nije slučajna podudarnost, a tako smatra i antropolog sa Univerziteta u Viskonsinu Karen Strajer (Strier), na osnovu sopstvenih istraživanja. Strajer je otkrila da, u različita vremena, južni vunasti majmun pauk (Brachyteles arachnoides) iz Brazila kreće na put da bi jeo lišće biljaka Apuleia leiocarpa i Platypodium elegans, kao i plodove biljke Enterlobium contortisilium ("majmunsko uvo"). Prve dve biljke sadrže izoflavonoide, jedinjenja srodna estrogenu. Jedenje listova može da podigne nivo estrogena u telu, čime se smanjuje plodnost. Naprotiv, "majmunsko uvo" povećava mogućnost začeća jer biljka sadrži prekursor progesterona ("hormona plodnosti") zvan stigmasterol.

Jedno drugo fascinantno otkriće uključuje mogući uticaj ishrane na pol potomaka među majmunima drekavcima (Alouatta palliata). Kenet Glender (Glander), direktor Centra za proučavanje primata pri Univerzitetu Djuk, i sam jedan od pionira farmakognozije, zabeležio je statistički nemoguće brojeve istopolnih potomaka drekavca: jedna ženka dala je osam muških potomaka u devet poroda; druga je u četiri poroda imala četiri muška potomka; treća je u pet porođaja imala četiri ženska majmunčeta. Poznato je da su X hromozomi pozitivno naelektrisani, dok Y hromozomi nose negativni električni naboj. Ako se u porođajnom kanalu – možda pod uticajem biljaka kojima se ženka hrani – stvara određeni naboj, okolina bi tu bila povoljna za jedan ili drugi tip hromozoma.

I zaista, Glender je otkrio značajnu razliku u električnom naboju između grlića materice majmunice i ulaza u porođajni kanal, što ukazuje na proizvodnju naboja. Ukoliko bi se otkrilo da su biljke odgovorne za ovaj naboj, to bi značilo da drekavci mogu na neki način da kontrolišu pol svog potomstva. Muško potomstvo bi ženki drekavca obezbedilo statusnu prednost jer su svi mužjaci potencijalne vođe čopora. U drugim prilikama, najbolji način da prenese gene potomstvu jeste da rađa ženke koje će se mate sa alfa mužjakom. Da li se to majmuni drekavci upliću u evolucione mehanizme? Moguće je da gore opisani scenario pruža evolucionu prednost nekim jedinkama.

Upotreba lekova kod životinja ostaje polje sa beskrajnim brojem pista za istraživanje. Ovaj predmet intenzivnih rasprava pokreće pitanja poput: Da li životinje zaista znaju kako da leče svoje bolesti? Kako su počele da se ponašaju na ovaj način? Biolog Džejn Filips-Konroj (Philips-Conroy) sa Univerziteta Vašington proučavala je upotrebu lekova kod babuna: "To što majmini jedu određenu biljku ne znači odmah da znaju da je lekovita. Potrebne su nam određenije studije od onih poput Hafmanove, sa stvarnim dokazima da su određene biljke korisne protiv određenih bolesti."

Naučnici se slažu da razumevanje načina na koji životinje upotrebljavaju lekovita sredstva ima veoma značajan efekat na ljude. Hafman naglašava opipljive prednosti i potrebu da sačuvamo habitate u kojima rastu lekovite biljke i žive životinje koje ih koriste. "Neke zanima jedino da otkriju nova hemijska jedinjenja koja mogu da patentiraju [za konvencionalnu primenu na ljude], ali to je samo deo priče", dodaje on. "Ove životinje žive u sredini u kojoj se svake godine suočavaju sa opasnošću od ponovne infekcije parazitima. Moguće je da su one pronašle načine na koje mogu da kontrolišu ovakve infekcije a da ne razviju otpornost na hemikalije ili druga sredstva koja koriste, i zato imamo još mnogo toga da naučimo o tome kako to postižu."

Dalja istraživanja u domenu zoofarmakognozije pružila bi nam nove pouke o ponašanju životinja, o biljkama i lekovima, a sve su to oblasti čija saznanja možemo da primenimo na buduće generacije. Međutim, bez očuvane prirode i habitata, nećemo imati šta da proučavamo. Prema Hafmanu, "s obzirom na sve veću otpornost na hemikalije koje spadaju u arsenal zapadnih antibiotika i antihelmintika [sredstava protiv parazita], ne možemo da sebi dozvolimo da ovaj potencijalni izvor znanja iščezne."

Dženifer A. Biser (Jennifer A. Biser)
Izvor: Friends of the National Zoo
Prevod:  www.znakoviporedputa.com

POGLEDAJTE I OVE ČLANKE!

 

 

 

Broj posetilaca

Danas477
Juče647
Ovog meseca16147
Ukupno2171518

Currently are 107 guests and no members online


VCNT - Visitorcounter